Током ласерског заваривања, веома је подложан оксидацији због утицаја високих температура

Ласерско заваривање је процес у коме се материјали загревају до растопљеног стања ласерским зраком високе густине, а затим се хладе да би се формирала трајна веза. Међутим, окружење високе температуре укључено у овај процес такође представља ризик од оксидације. Оксидација се односи на реакцију материјала са кисеоником на високим температурама за стварање оксида, који могу смањити квалитет и перформансе заварених спојева.

Током ласерског заваривања, високе температуре чине метал у зони заваривања веома активним и лако реагују са околним кисеоником. На пример, приликом заваривања челичних материјала, гвожђе на високим температурама реагује са кисеоником да би се формирали оксиди гвожђа, познати као рђа. Ова реакција оксидације не само да слаби чврстоћу завареног споја, већ може довести и до проблема као што су пукотине и корозија.

Да би се смањио утицај оксидације на ласерско заваривање, могу се предузети неке мере. На пример, инертни гасови као што је аргон се користе као заштитни гасови током процеса заваривања да би се изоловао кисеоник од контакта са подручјем заваривања. Поред тога, температура и ризик од оксидације у области заваривања могу се смањити оптимизацијом параметара заваривања као што су снага ласера, брзина заваривања и фокусна позиција. Спровођење ових мера треба прилагодити и оптимизовати у складу са специфичним материјалима за заваривање и захтевима процеса.

Све у свему, иако постоји ризик од оксидације током ласерског заваривања, предузимањем одговарајућих мера и оптимизацијом параметара процеса, утицај оксидације на квалитет заваривања може се ефикасно контролисати, обезбеђујући перформансе и поузданост завареног споја.